Пролог

СТРАШНО ЛЕПО И УЖАСНО ЗАНИМЉИВО
Растројство

Древне књиге веле: знати право име неке ствари значи владати њоме. Језик о нама зна више него ми сами. Памти дуже, чува боље. Зато се и наша растројства у језику покажу пре него другде. А оно што наш језик у јавном простору данас говори о нама крајње је забрињавајућа мера. Мрежа тровачких медија, тај управљачки и социјално-инжењерски инструмент, толико је срозала ниво језичке културе да опасно личимо на дружину простака. Тако одгајана млада генерација барата речником од педесетак речи и таблицом од двадесет три слова. Полуписменост је постала статусни симбол, као кућни љубимац. Недотупавни сленг је запосео главни језички ток, као што је тривијална истисла уметничку књижевност. Све постаје страшно лепо и ужасно занимљиво. Свашта нешто, бррратеее. Живот је стрип, трип, џип.
На терену политике и историје то је још теже. Када неко у српским медијима окупирану јужну покрајину језички третира као државу, без икаквих ограда, то више није за расправу. То је за строге правне санкције, отказ, оставку, у неколико случајева и за хапшење. Ако смо држава и ако смо озбиљни. Али кад један народ своје велико страдање назива језиком оних који су то проузроковали, онда је то малоумни мазохизам и помрачење. Пример? Догађаје из августа 1995. године – прогон око 250.000 Срба из западних српских крајева од стране хрватско-америчких војних формација – већина српских медија зове Олујом. А Олуји претходи Бљесак. Тако је те злочиначке нападе шифровано звао починилац злочина. Сме ли да их тако зове и жртва? Са српског становишта, једини прави назив за те страшне догађаје је Изгон Срба из Крајине. Већ тај тачан назив, обавезно и редовно коришћен, многе ствари би ставио на право место. И разумевање стварности и сва наша обраћања Богу Правде. Тишина српских великих чекања попримила би сасвим другачији смисао и звук.